Електронске фактуре ће бити обавезне тек од 2023. године?

1. О чему се ради?

Од како је донет нови Закон о рачуноводству у октобру 2019. године једна од великих тема су фактуре у електронском облику. Наиме, одредбама тог закона предвиђена је обавеза обвезника тог закона да од 1. јануара 2022. године састављају и достављају фактуре (рачуне) у електронском облику.

Међутим, у међувремену је донет још један пропис у вези са електронским фактурама у јуну 2020. године (Правилник о начину и поступку регистровања, евидентирања и достављања електронских фактура, формату електронских фактура, као и начину и поступку прихватања и одбијања електронских фактура – у даљем тексту: Правилник о електронским фактурама), а ускоро се очекује и доношење Закона о електронском фактурисању.

С обзиром да ће доношење Закона о електронском фактурисању увести значајне новине у овој области и вероватно утицати на одлагање рока за почетак примене електронских фактура у складу са Законом о рачуноводству, саветујемо привредним субјектима да сачекају доношење Закона о електронском фактурисању пре него што донесу одлуку о томе када ће и како ускладити своје пословање са обавезама из наведених прописа.

У овом тексту ћемо објаснити шта нас очекује доношењем Закона о електронском фактурисању и како ће то утицати на различите рокове у вези са обавезом електронског фактурисања.

2. Закон о електронском фактурисању

Доношење Закона о електронском фактурисању се очекује ускоро, у сваком случају у току другог квартала 2021. године.

Електронско фактурисање у складу са Законом о електронском фактурисању имаће следеће карактеристике:

  • Слање, пријем, евидентирање, обрада и чување електронских фактура се врши преко Система електронских фактура (у даљем тексту: СЕФ) којим управља Министарство финансија;
  • Електронска фактура се издаје и прима у складу са српским стандардом електронског фактурисања, а то ће бити XML формат UBL 2.1;
  • Слање фактура у СЕФ се може вршити директно (експорт из софтвера или ручно) или преко посредника;
  • Слања фактура преко СЕФ је обавезно за обвезнике ПДВ а није обавезно (али је могуће) за привредне субјекте који нису обвезници ПДВ;
  • За фактуре у којима је једна страна субјекат јавног сектора, примена СЕФ ће се одложити у односу на рок предвиђен нацртом закона (у нацрту предвиђено од 1. јула 2021. године, али у Извештају о јавној расправи пише да је прихваћено одлагање тог рока: или 6 месеци од ступања на снагу подзаконског акта који регулише техничке карактеристике или од 1. јула 2022. године);
  • За фактуре између обвезника ПДВ (који нису субјекти јавног сектора) обавезна примена СЕФ је од 1. јануара 2023. године, али је могуће и раније коришћење (по успостављању техничко-технолошких услова).

Напомена: Претходно наведено произлази из текста Нацрта закона о електронском фактурисању и Извештаја о јавној расправи. Детаљније о Закону о електронском фактурисању ћемо писати након његовог доношења.

Предвиђено је да Централни регистар фактура (ЦРФ) престане да ради када почне примена СЕФ за субјекте јавног сектора.

Правилник о електронским фактурама који је донет у јуну 2020. године такође ће престати да важи када почне примена Закона о електронском фактурисању, јер тада престају да важе одредбе Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама на основу којих је донет поменути правилник.

3. Како ће Систем електронских фактура функционисати за обвезнике ПДВ?

С обзиром да ће постојати јединствени формат за електронске фактуре, реално је очекивати да ће сви или барем највећи број произвођача софтвера имплементирати могућност експорта фактура у формат који буде утврђен српским стандардом електронског фактурисања (формат UBL 2.1).

Фактурисање ће се вршити као и до сада, а уместо слања купцу ће се вршити експорт из софтвера у одговарајући формат и слање у СЕФ.

Купац ће добијати обавештење о фактури од СЕФ, вршиће њену проверу приступом СЕФ и прихватити или одбити фактуру у року од осам дана од пријема. Ако прихвати фактуру, преузима је и учитава у свој софтвер.

Према томе, неће постојати обавеза коришћења услуга информационог посредника.

Они који не користе такав софтвер вршиће ручни унос у СЕФ или ће слање у СЕФ вршити преко информационог посредника.

4. Шта са роком за електронске фактуре из Закона о рачуноводству?

Чланом 9. став 3. и чланом 64. став 3. Закона о рачуноводству предвиђено је обавезно састављање и достављање фактура у електронском облику од 1. јануара 2022. године.

Међутим, имајући у виду доношење Закона о електронском фактурисању који детаљно уређује ову област и предвиђени рок за обавезну примену од 1. јануара 2023. године (за обвезнике ПДВ), сматрамо да ће рок из Закона о рачуноводству бити померен и усклађен са роком из Закона о електронском фактурисању.

У разговору са надлежнима из Министарства финансија смо добили информацију да се размишља о томе.

Такође, у Извештају о јавној расправи међу примедбама и сугестијама које су прихваћене или делимично прихваћене пише:

„Рок за трансакције у приватном сектору није јасно дефинисан и није усклађен са роковима за издавање електронских фактура прописаним у складу са Законом о рачуноводству.“

Померање рока и усклађивање са роком из Закона о електронском фактурисању (1. јануар 2023. године) је једино логично решење, с обзиром да управо тај закон детаљно регулише област електронског фактурисања. С друге стране, увођење система електронског фактурисања од 2022. године а затим прелазак на нови систем од 2023. године би само створило велике додатне трошкове привредним субјектима.

5. Зашто се уводи обавеза електронског фактурисања за привредне субјекте?

Без обзира на све друге (позитивне или негативне) аспекте обавезности електронског фактурисања, најважнији разлог увођења овакве обавезе у било којој земљи је смањење ПДВ јаза (VAT Gap), односно разлике између теоријски могућих и стварно прикупљених прихода од ПДВ.

Од земаља Европске уније до сада су обавезне електронске фактуре за обвезнике ПДВ увеле Италија (од 2019. године) и Мађарска (од 1. јула 2020. године). Италија је земља која је имала највећи номинални износ ПДВ јаза у 2018. години у ЕУ: 35,4 милијарде евра (око 25% укупног ПДВ јаза од 140 милијарди евра у целој ЕУ).

Да је ово главни разлог увођења обавезног електронског фактурисања и у Србији може се закључити и из делова Образложења нацрта закона о електронском фактурисању:

„Кроз прописивање обавезе електронског евидентирања у систему електронских фактура постаће видљива свака обавеза обрачунавања ПДВ-а, што омогућава контролу и увид у оне трансакције у погледу којих не постоји обавеза електронског фактурисања. На тај начин ће се значајно допринети умањењу ПДВ јаза, као и уопште успешности наплате пореза и онемогућавању пореске евазије.“

„Разлог за увођење обавезности режима електронског фактурисања у Б2Б трансакцијама јесте усмереност ка смањењу ПДВ јаза.“

„Са којим стратешким документом Владе је пропис/акт усклађен?

– Национални програм за сузбијање сиве економије са Акционим планом за спровођење Националног програма за сузбијање сиве економије („Службени гласник РС”, број 27/19)

– Општи циљ: Смањење сиве економије

– Посебан циљ: 2. Унапређење рада Пореске управе у циљу ефикаснијег разреза и боље наплате пореза

– Мера: 2.3. еФактуре – Увођење система електронске размене фактура“

Повезани текстови

Поделите: